Културно наслеђе

ЖЕНСКА НОШЊА

И девојке и жене носиле су дугачку кошуљу, динарског типа, шивену од конопљаног („дебелог“ - „тежињавог беза“), затим од ланеног - „ћетеновог беза“, а за празнике и од полупамучног („податканог“ и „памучног беза“) платна.
Од горњих делова одеће носио се  кратак, црни сукнени јелек „прслук“ а преко њега бели сукнени „зубун“ док се испод појаса са предње стране стављала уска кецеља  „прежина“.  Обуване су црне, везене чарапе и „грађени“ опанци. Девојке су биле очешљане у две плетенице обавијене око главе, а празником се стављао плитки црвени „фесић“, док су око врата ношени  нанизи од златног или сребрног новца.Зими је ношена дугачка вунена набрана сукња, а преко сукненог„прслука“, или пак, „грудњак памуклије“ облачио се „гуњ“, кратак сукнени хаљетак с дугачким рукавима. Неке жене облачиле су још и дугачку белу сукнену „аљину“ преко свег одела. Као део младине и празничне ношње имућнији људи имали су либаде и свилени појас „бојадер“. Једно од основних обележја женске ношње било је покривање главе. 
Носио се и накит од сувих биљних плодова, најчешће ђердан од „каравиља“, који кад се навлажи опојно мирише (Бјеладиновић-Јергић, Ћалдовић, 2007).

МУШКА НОШЊА

Обавезни делови  мушке ношње су  „кошуља“ и „гаће“, затим разнобојни вунени „појас“, посебно обележје дају „пеленгири“, или „пеленгаће“-врста ширих гаћа од вунене тканине (пеленгири) или ланене (пеленгаће) беле или мрке боје. Од горњих хаљетака ношени су „зубунић“, или „гуњић“, затим „ђечерма“, „џамадан“ и „гуњ“. На глави су носили црвени фес („вес“) с кићанком, вунену плетену црну капу „шубару“, а после српско-турског рата осамдесетих година XIX века све чешће и шајкаче. Зими се око капе обавијао ткани вунени шал, а лети је ношен и сламни шешир. Преко споменутих хаљетака огртана је црвена кабаница, коју су људи обично носили када путују на коњу. Од обуће ношене су чарапе, приглавци, назувице, „пријесни“, „црвени“ и „грађени опанци“ исто као и у женској ношњи, још сукнене „тозлуке“ или „докољенице“ ( Бјеладиновић, Ћалдовић, 2007).

ПЕСМА И ИГРА ЗЛАТИБОРСКОГ КРАЈА

Назив за игру уз певање или свирање је коло и колање (колалице, шеталице). први играч у колу је коловођа, а последњи држи крај. Реч кец, за последњег играча у колу, користи се последњих година. У прошлости се за вођење кола често говорило: воза коло, коловођира док се за улазак у коло каже ватати се у коло. (Васић, 1990).

Музичка пратња. Народни свирачи ужичког краја користе свиралу (фрулу), двојенице, као и паљку и лист, али и инструменте индустријске израде. У златиборским селима играло се и уз пратњу паљки и бубња. Паљка као назив за тикву, означава и име народног музичког инструмента у златиборском крају. Он се ту јавља у два облика, као тиква у коју се затакне писак кларинетског типа направљен од зове, или пак инструмент који је направљен као једноставна имитација кларинета Као „увозни“ инструменти, хармоника и кларинет такође су нашли своје место у локалној музичкој пракси. Треба споменути и блех оркестре (трубачке), који су се у златиборском крају јавили између два рата, а до свог пуног значаја дошли су 60-их година прошлог века, оснивањем чувеног Драгачевског сабора, а касније и Сабора трубача западне Србије (Големовић, 2007).

НАРОДНА ИГРА

Целокупан репертоар народних игара златиборског краја могао би се груписати:
- орске игре (обредне и забавне);
- игре са посела;
- чобанске игре;
- дечије игре (Васић, 1990).

Међу орским играма значајно место припада обредним игарама чији се утицаји виде у свадбеном церемонијалу, а циљ им је да заштите будућу брачну заједницу од урока, док је у посмртном ритуалу требало да омогуће покојнику и везу са „овим“ светом и да се покојник „испрати“ на „онај“ свет. Вашари су одржавани у време преслава, црквених празника, после опхода крстоноша, а игранке најчешће суботом. На поселима и прелима играло се када се заврши посао.

Игре са посела, чобанске и дечије игре нису имале музичку пратњу. Учесници чобанских игара или игара са посела, били су углавном млади па су се могле изводити ласцивне и непристојне шале, или су се надметали момци како би добили наклоност девојака или се доказали својим умећем и снагом.

Без обзира колико су била заузета послом, деца су налазила времена и за игру. Најомиљеније дечије игре су тутумиша, синова, жмуре. Тутумиш је исто што и данашња популарна дечија игра Ћораве баке. То играју деца по целом ужичком региону (Васић, 1990).