Рељеф

Златибор је планина типа висоравни од околног терена јасно je издвојени предео заталасане површине.
Тим високим и стрмим падинама Златибор је од околног терена издвојен у засебну морфолошку целину, посебних географских својстава.
Падине су нарочито изражене у његовом источном и североисточном делу. На североистоку почињу Савиним брдом (1132 м) па се преко Груде (1140 м), Ћавика (1018 м) и Обадовог брда (948 м) завршавају чајетинском Градином  (1160 м). Ове падине чине дугачки праволинијски низ који се издиже изнад Бранешког поља и долине Сушице око 300 м до 350 м. Код Чајетине његов праволинијски правац је јаче нарушен ерозивним продором Блашице, притоке Сушице. Овде је ерозивним дејством тог тока падина померено уназад до Палисада. У том амфитеатралном проширењу је насеље Чајетина, седиште истоимене општине.

Од чајетинске Градине према југу почиње источна граница Златибора, такође омеђена стрмим падинама. У ствари,  падински низ се праволинијски наставља испод Пјевчака (1040 м), Бојишта (1066 м) и Савичића главе (977 м), укључујући тако и Алин Поток у златиборску висораван. Не само висином него и јачим застрмљеношћу, златиборска висораван се код Чиготе најјаче надноси над предео на истоку. Падински одсеци се даље према југу продужују у извориште Љубишке реке где одмах урастај у планински масив Муртенице.
Североисточне и источне падине Златибора представљају раседне одсеке дуж којих се Златибор издизао изнад околног рељефа. Праволинијски карактер тих одсека, њихова стрменитост и спуштеност  кречњачких маса у њиховом подножју су морфолошко-геолошка обележја тих раседања. Каснијим ерозивним радом река ти су одсеци померени те је тиме златиборска висораван јаче разорена. Најизразитији такви ерозивни  продори су код Чајетине и у изворишном делу Катушнице. Због тога са златиборске висоравни према истоку штрче њени делови као ртови или режњеви. Један од таквих режњева је и венац Муртенице. Мада он по неким морфолошким особинама представља наставак златиборске висоравни, ипак по другим својствима знатно од ње одудара. Венац Муртенице почиње да се издиже још на златиборској висоравни Шишачком косом и Свијетњаком, а Бријач (1480 м), је највише узвишење. Одатле се према југоистоку  постепено снижава и у виду уског била издужује и узраста у околни кречњачки терен, те тиме губи морфолошке и пејзажне особине златиборске висоравни.

Према југозападу златиборска висораван је видно обележена високим и више од 10 км дугим гребеном Торника. Овај гребен почиње код Борове главе (1147 м), па се одатле према северозападу постепено издиже, да би на Равном Торнику (1431 м) и Великом Торнику (1496 м) достигао највеће висине. Од Великог Торника према северозападу његов гребен се јаче снижава до превоја код Ђуровића гробља, где се завршава. Превој Борова глава раздваја два планинска гребена: торнички и муртенички и уједно представља крајњу југоисточну границу златиборске висоравни.

Док су североисточне, источне и југозападне границе, златиборске висоравни представљене високим, изразитим падинама, дотле њене западне границе нису јасне: протежу се долином Јабланице, избијају на Црни Рзав километар низводно од ушћа Рибнице, па преко Лисичине (1067 м), Лупоглава (1092 м) и Бара избијају на Виогор (1281 м), највеће узвишење Семегњевске горе. Део западне границе Златибора испод Лисичине, Лупоглава и Виогора такође је оивичен високим стрмим падинама по којима теку  мањи потоци, који нису успели да их изразитије деформишу.

Са семегњевском гором се заокружују границе Златибора у геоморфолошком погледу.