Музеј на отвореном "Старо село" Сирогојно

Двадесет шест километара  од туристичког центра Златибор, у селу Сирогојно је једини музеј на отвореном у Србији "Старо село". Радови на формирању овог музеја почели су 1979. године. На локацију од пет хектара, поред цркве Светог Петра и Павла, превучене су из свих делова Златибора старе брвнаре,  како би се овде презентовале и чувале.

Музеј чине две целине. Прва је скуп куће које су сачувале свој првобитни изглед и намену, и оне сачињавају сталну музејску поставку, формирану у две златиборске окућнице. Другу групу чине куће које су сачувале свој првобитни изглед, али им је намена промењена, адаптирана су и прилагођен туристичким потребама. То су дворана, продавница сувенира, крчма, апартманске зграде...

Као што је већ напоменуто, сталну поставку Музеја, чине две златиборске окућнице, које су сведочанство културе становања у  златиборском крају  у 19. веку и почетком 20. века. Начин живота у овим кућама био је специфичан јер се живело у задругама, које су бројале и до 50 чланова. Музеј чине златиборске брвнаре које  припадају типу динарских брвнара. Окућнице су се увек правиле на падини окренутој према сунцу. Куће су четвртастог облика, зидови су од водоравно наслаганих брвана  на угловима везаних у „ћетр“. Куће су биле покривене шиндром, каменим плочама или сламом. На крову су се налазили отвори „баџе“, који су служили за циркулацију ваздуха, а на самом врху куће се налазио димњак који се звао „капић“. За златиборску окућницу карактеристичан је велики број мањих објеката. Сви ти објекти су били рапоређени око „главне куће“.

Централно место окућнице заузимала је „главна кућа“ (уједно била је и највећи обекат у домаћинству). „Главна кућа“ има две просторије – „кућу“ и „собу“, а испод собе се налазио подрум. На овој брвнари постојала су двоја врата, источна и западна, која су поред функционалних имала и симболична значења (све што је добро и лепо улазило је на источна врата – новорођенче, млада, кумови , гости..., а све што је лоше излазило је на западна – покојник, смеће...). Централно место „куће“ заузимало је огњиште, у њему је ватра увек горела, на њему се припремала храна, око огњишта су се увече сабирали чланови задруге договарали се о пословима за наредни дан а потом и спавали око огњишта. Кућа је просторија која није имала ни пода ни плафона, изузев „патоса“ изнад огњишта који је  и служио да сачува ватру и да не иде дим на месо које се сушило испод „рогова“. „Соба“ је увек била уздигнутија од „куће“, и имала је и дрвени под и плафом. У тој просторији постоји само један кревет, у коме су спавали најстарији чланови породице, односно домаћин куће и његова жена, а у колевкама мала деца  која се роде током зимског периода. У овој просторији се постављала и свечана трпеза уколико би долазили неки важни гости, током свечаности или великих празника. Загревала ју је пећ која се налазила у преградном зиду имеђу те две просторије.

Вајат је зграда коју је добијао сваки син домаћина када се ожени. Ове зграде су веома оскудно опремњене. На почетку у овим кућама је био само један кревет, а са времена је додаван и други намештај, као што су сандуци за одећу, „ленке“ – мотке преко којих се пребацивала одећа и постаљина, а касније и разбој за ткање. У тим зградама није горела ватра. Уколико би се дим завиорио из вајата то је значило да се син одвојио од свога оца. У оквиру домаћинства број вајата је зависио од броја ожењених синова тог домаћина.

Млекар је служио за чување млека и млечних прерађевина. У оквиру задруге одређивана је једна жена чији је задатак био да се брине о млеку и да прави млечне производе. Та жена се звала „планинка“ и само њој је био дозвољен улазак у млакар, ради хигијене просторије. Млекар је мала зграда, са полицама на зидовима, на којима су одлагане карлице, чаброви и качице.

Пекара се налазила уз кућу и служила је да се у њој испеку залихе хлеба за читаву породицу и то за неколико дана. Амбар и салаш су објекти изграђени поред главне куће. Амбар је служио за чување ситног жита, које се унутар објекта чувало у засебним преградама, док је салаш служио за чување кукуруза у клипу и био је оплетен од прућа које је омогућавало струјање ваздуха и брже сушење кукуруза. Обе грађевине су биле уздигнуте од земље ради заштите од влаге.

Мишана је објекат у којем се сушило воће, тј. јабуке и шљиве. Радила је по принципу фиока, у којим се налазила по једна „љеса“ на коју се стављало воће за сушење.

Качара је објекат у коме се налази казан за печење ракије и каце у којима се држи џибра. У шљиварским областима ови објекти се срећу у имућнијим домаћинствима, и грађени у близини воћњака.

Штала се градила најдаље од главне куће. Увек су се зидале на два спрата, на доњем је била крупнија стока, док су на спрату биле овце.
У оквиру сталне поставке Музеја је и сточарски стан, посебан део домаћинства који се гради у планини. Чиниле су га колиба, тор и „кућер“. Колиба је мала брвнара, тек да се у њој могу заложити ватра и држати млечни производи током боравка на планини, а спава се у „кућеру“ – покретном кревету на саоницама, који се може превлачити да би чобани увек били у близини стоке.

Други део музејске поставке чине објекти који су сачували свој првобитни изглед али им је намена промањена.  У дворани и летњој позорници организују се изложбе, семинари, књижевни сусрети, позоришне предстааве и концерти. У једном од објеката је и изложбени и продајни простор производа старих заната и копија музејских експоната које израђују сеоске занатлије, а у крчми Музеја посетоцима се нуде златиборска јела припремљна на старински начин. У непосредној близини крчме су конаци за смештај и боравак посетилаца.

Програм Музеја је и очување старих заната, тако да су  опремљене три радионице: качарска, ковачка и грнчарска, у којима се током лета организује обука у качарским, ковачким и грнчарским вештинама.

Црква Светог Петра и Павла саграђена је 1764. године. Ктитор цркве је Грегорије Смиљанић, родоначелник познате свештеничке лозе Смиљанића, која је изродила 16 генерација свештеника. Велику вредност цркве предствља иконостас који је дело Симеона Лазовића, такође из 1764. године. Првобитно је била дрвена грађевина, која је средином 20. века озидана и додат јој је двоспратни звоник. Црква данас чини саставни део Музеја на отвореном.